Ovo je slobodna procena – zašto sve više idemo u materijalno, u kapitalizam, u
kupovanje i konzumiranje? Zato što nam je potrebno sve više dopamina da bismo
se osećali dobro. I to radimo iako smo svesni toga da je ovaj put pogrešan, jer
ne može kuća biti zdrava (srećna), ma koliko lepa bila, ako je temelj bolestan.
I da stvarno imamo kuću, kojoj bi neki doktor za kuće ustanovio da ima
zdravstveni problem sa temeljom, ne bismo toj kući udarili novu fasadu da bi se
osećala bolje, zar ne? Već bismo rešili problem iz korena, odnosna iz temelja. Pa zašto onda tako ne postupamo sa sobom…?
Da me sad, u ovom trenutku, neko pita šta želim da budem kad porastem, rekao bih zdrava osoba. To ne znači da imam trbušnjake, da, iako bih svakako i njih probao da smuljam usput, niti da budem dugovečan ili skočan, pokretan, kao ni to da mi je šećer u dozvoljenim granicama, iako su to sve komponente zdravlja. Već zdrav iznutra, sposoban da osećam sve što mi se oseća, i da budem ok sa tim. Da na moje unutrašnje stanje manje utiču drugi ljudi i spoljne situacije, da nemam osećaj koji imam od kad znam za sebe – da sve moram i da sve mogu i ako ja ne spasim svet niko drugi to neće uraditi i nešto strašno će se desiti (ili me zapravo niko neće voleti), i da imam bolji odnos sa samim sobom, što verovatno znači da više volim sebe.
To ne znači da je meni, uprkos gore navedenom, loše u mojoj koži, naprotiv, uglavnom mi je
jako fino, ali oduvek sam imao osećaj kao da nešto treba da rešim da bih se
stvarno opustio. Da bih stvarno ja postao ja, kako bih maksimalno osećao život,
i konačno mogao da usporim i uživam u malim uobičajenim stvarima.
Međutim, nisam se dovoljno bavio svojim temeljom. Kažem da sam jako vredan i da se retko
plašim, odnosno da mi strahovi nisu problem, ali onda nemam pravi odgovor na pitanje
zašto se nisam više bavio isceljenjem sebe? To pitanje ću i vama da ostavim,
jer bez obzira na naše različitosti znam da smo u ovome svi isti. Znam da svi
sve što radimo, radimo da bismo se osećali bolje. Znam da smo u nekim trenucima
u životu svi prolazili kroz teške stvari o kojima više ili manje pričamo, znam
da svi imamo temelj koji treba popravku, našu pažnju i ljubav, i na kraju, znam
da smo svi pokušali i da dalje pokušavamo svim pogrešnim i lakšim putevima da dođemo
do napredka i boljitka, ali uzalud…
Ja neću više tako… Ne znam odakle dolazi ta odlučnost, da li sam sada zreo ili spreman,
ili sam umoran od toga da kroz bilo koji uspeh pokušavam da dođem do sreće i sebe,
ili me puca na intelekt, ego ili šta već – zašto ne idem putem kojim treba da
idem, ili sam samo upao u neko čudno stanje zdravog samoljublja. A možda je i
miks svega navedenog? Uostalom, nije ni važno, važno je samo to da mi sa leve
strane ponudite džak u kom je milion dolara, a sa desne pruženu ruku osobe koja
može više da mi kaže o temi i da mi konkretno pomogne, skrenuo bih desno.
Pretpostavljam da sada očekujete rešenje. Ime i prezime osobe, neki imejl na koji možete da se
javite, kurs ili E-book koji možete da kupite, bilo šta što bi jednom za svagda
rešilo ovu enigmu kako zaista pomoći sebi i osećati se apsolutno dobro i
celovito, ali ne, ja i dalje nemam pravo rešenje. Ali znam
koliko sam se dao u drugim segmentima svog života. Znam koliko sam krvario za
svoj brend da bih od njega napravio ovo što je danas. I isto tako znam, da ako
samo krenem i istrajem u potrazi, da, sigurno će biti grešaka, otvaranja
pogrešnih vrata, gubljenja vremena i energije, pogrešnih ljudi, ali ću, uz malo
sreće, a ona prati hrabre, u nekom trenutku doći do odgovora i rešenja.
Za početak, dovoljno mi je što sam pogledao film “The wisdom of trauma” i što znam svoj
sledeći korak. Nije ajahuska, ali je nešto slično. Znam neke ljude kojima mogu
da se obratim, i verujem da će mi oni dati kakve takve odgovore na pitanje kako
da dođem do i oslobodim pravog sebe. Znam da će biti teško, ali isto tako da me
pitate da li bih voleo da je lakše, verovatno bih vam odgovorio “ne”.
I, kakav je zaključak? Vrlo jednostavan – super je fora i stav “Samo nežno prema sebi”, jer
da svi u nekim trenucima treba da budemo nežniji, i osećaćemo se bolje. Odličan
je i Jordan Peterson, sa drukčijim pristupom – kako svi sebe moramo shvatati
ozbiljnije i kako nema opuštanja, već strogo, vojnički prema sebi ili ka cilju,
jer da, svi ponekad treba da izgiljamo da bismo uradili nešto važno i veliko i
tada ćemo se osećati bolje. Ali to su samo pristupi, nisu rešenja… I da,
porodica i socijalne veze su (dokazano) najveći parametar sreće, i trebamo ih
čuvati i negovati. I da, deca jesu ukras sveta. I da, možda i možemo da
poletimo kad se zaljubimo, i da, partner jeste najvažniji životni saputnik…
Ali to su, na kraju, (samo) drugi ljudi, i oni ne mogu izlečiti naš temelj, to
možemo samo mi…
Počnimo ljubav iz početka ne znači da treba da započnemo nešto novo, nađemo
dodatni ili bolji posao, napravimo prvo ili novo dete ili uđemo u novu vezu,
već da (konačno) započeno ljubav sa sobom, na pravi način, a to valjda znači da
obezbedimo sebi odgovore, brigu i tretman kakav nam je potreban. Počnimo ljubav
iz početka, znači pozabaviti se sobom iz početka, a svi znamo koja je to dob od
koje treba da krenemo. Na kraju, nismo mi danas mnogo drugačiji od te dece koja
smo nekada bili. Samo nam se u ovom odraslom, modernom, brzom i tužnom svetu to
ponekad učini. Počnimo ljubav iz početka znači krenimo konačno na taj put,
jedini put koji zapravo ima smisla…
