U okviru ovog posta prisustvovaćemo sudaru između dve poslovne filozofije: prva
je stara i dobro poznata – grinduj brate, jer posao je crnčenje i ništa nije
lako čak i ako voliš to što radiš; A druga je – ako ti je (pre)teško da radiš
onda to što radiš verovatno nije za tebe… Koja filozofija je ispravna? Nadam
se da ćemo otkriti do kraja teksta…
Hajde da počnemo jako, jer je ovo što ću sada da vam kažem najveća poslovna istina
ili istina uopšte koju sam otkrio u svom tridesetjednogodišnjem životu, a ona
glasi – da bi uspeo (napravio mnogo para, dobru priču, poznat brend) uopšte ne
moraš mnogo da se trudiš. Da, dobro ste čuli, ne moraš.
Kroz život sam se susreo sa dosta uspešnih ljudi koji se nisu nešto mnogo
iscimali, a uspeh im se jednostavno desio. Ono što hoću da kažem, pogotovo ako
u ovom momentu mrdate glavom gore-dole i blago izgovarate “muahaaaa“, jeste da
je takva vaša reakcija posledica duboko ukorenjenje filozofije Američkog sna,
da svako ko se trudi na kraju uspeva, odnosno da bi neko od nas uspeo prvo mora
da se iscima k’o Vil Smit u „Potrazi za srećom“. Da vam uštedim nekoliko stotina kapljica
znoja… „Na ovome svetu mogu da kažem što se dešava to nije istina, mislim na
ovome svetu što bi naglasio da prepaganda što većina kažu da ovome, nije
istina“. Skapirali ste, to nije istina. Mislim može da bude, vaša, ako baš
insistirate.
priča da se posmatra sa te strane, da, ja sam negovao tu filozofiju i želeo sam
da se mučim, stvarno sam želeo jako da se iscimam, kao sa ribom, jer samo tada
znaš da je prava, u muško-ženskom smislu, odnosno samo tada (valjda) možeš
ponosno da otvoriš pivo, zavaljen u nekoj ležaljci, ponosan na sebe, svoju muku
i na kraju svoj uspeh, jer znaš da nije bilo lako, a kad stvari nisu lake,
osećaš kao da si zaslužio nagradu što dolazi na kraju. Da li je ovo bolest ili
ovako treba, nesam školovao da bih vam rekao.
Ovde dolazimo do logičnog pitanja koje se samo po sebi nameće – šta je za nas
uopšte uspeh? Novac na računu? Pohvala tetke iz Kanade? Ili krv, suze i znoj,
što bi rekla Bejbi, koje smo dali za našu stvar? Po čemu ga merimo (ovo je
namerno, naravno)? I kako ga vrednujemo?
Ja neću, ne mogu i ne želim da odgovorim na ova pitanja i pravim se da odgovori
treba da bude načela, uvršćena u školske knjige, ali ne mogu a da ne podelim sa
vama Nebojšin odgovor na isto pitanje koji je dao u jednom intervjuu. Rekao je
da je njegov najveći skorašnji uspeh to što je posle dužeg vremena napisao
pesmu. Jbt, mnogo sam voleo tog čoveka. Šta voleo, i dalje ga volim – Glogovac,
do koske <3. A što se mene tiče, ali ponavljam, ovo važi samo za mene, uspeh je da dođem u stanje gde neću više ništa želeti da osvajam, već da održavam, a onda ako me Bog pogleda, eventualno i da nešto od toga podelim.
Sad kad čitam šta sam napisao shvatam da je za mene uspeh očigledno da dođem na
određen nivo zrelosti. Sviđa mi se. Ovde ostavljam prostora da sami iskreno
odgovorite šta uspeh znači za vas, a ako vam se ne svidi odgovor, da
preispitate uzroke i eventualno radite na tome da ga rekreirate, ali opet
ponavljam, to je vaša stvar, što sam stariji sve manje želim da menjam svet oko
sebe, tako da što se mene tiče, ne morate ič da uradite.
Elem, Mark Manson, pisac i zastupnik druge filozofije, rekao je da je za njega
uspeh da ima probleme koje želi da rešava. Mark je pametniji od mene, shvatio
je da nikad neće doći faza u kojoj neće biti problema. Sad ja prepisujem od
njega, pa kad me neko na nekoj bleji pita o čemu razmišljam ili šta je za mene
uspeh ja ispričam Markovu filozofiju, i izostavim njegovo ime, i njegov lik
uopšte. Šalim se, došlo mi je da napišem ovo, da zamislim na trenutak takvog
mene i vidim kako se osećam. Užas jbt.
Idemo na sudar – BAM.
Filozofija
napornog rada
1. Razmaženi umetnici su samo to – razmaženi umetnici. Posao je konstantna
borba sa otporom, i ona traje svakodnevno, a sam otpor će živeti zauvek.
Predstavnik filozofije: Steven Pressfield, knjiga „The war of art“.
Ovu knjigu prati jako zanimljiva priča, potrudiću je da je ispričam po sećanju, pa
ako nešto zajebem, ne marite. Naime, Stiven je dugo godina želeo da bude pisac,
ali se nije usuđivao da se oproba u toj umetnosti. A onda je u jednom momentu dok
se pripremao za spavanje u svojim kolima odlučio da više ne bude taksista već
da pokuša da postane ono što je oduvek želeo – pisac. Svoju prvu knjigu objavio
je tek nakon nekoliko godina, a devetnaest godina nakon te svoje odluke napisao
je svoj prvi bestseler. Nakon prvog, došao je i drugi, pa treći, četvri,
peti…
U jednom momentu kolege su počele da ga optužuju za ghostwriting, jer nisu
mogli da veruju da jedan čovek može da pravi toliko kvalitetnog sadržaja. U
svoju odbranu napisao je knjigu pod naslovom „The war of art“ u kojoj vrlo
detaljno opisuje svoju borbu, ali i opsesiju sa otporom. Objašnjava kako njemu
ni malo nije lako da svakog radnog dana piše od 10-15h, bez izuzetaka. Kako se
svako veče plaši da već sutra neće ispuniti “kvotu“ i da će ga neka prepreka
(otpor) saplesti. Ukratko, on čak i umetnički poziv predstavlja kao rudarski
posao (što u nekoj meri i jeste) i iako je pisanje njegova najveća ljubav,
neprecizno bi bilo reći da on uživa u svom pozivu. Što ne znači da ne uživa u
odgovaranju na isti, ako razumete šta hoću da kažem. Pročitajte ili poslušajte
knjigu i videćete o čemu se radi.
Kao što vidimo Stivenova filozofija je da ništa u životu nije lako, odnosno da
ako dovoljno jako želiš možeš da postigneš šta god zamisliš, samo moraš
ozbiljno da se trudiš. Svima nam je poznata ova filozofija, vrlo je verovatno da
je većina nas odrasla na njoj.
Pozitivna karakteristika ove filozofije je da uz pomoć nje razvijamo karakter,
odnosno upornost. Jer život zaista nije ni lak ni jednostavan (taj koji je
rekao suprotno je živeo sam u pustniji na korici ‘leba dnevno, prijatelju moj,
dođi u Beograd po bilo koju potvrdu iz APRa da vidiš kako nema stresa, usta te je…) i
bez obzira na to da li se radi o poslu ili o porodici, prijateljstvu, dijeti,
definitivno nas u životu na svakom čošku čekaju prilike za trud (kako sam ovo
lepo reka’). Na neki način, ova filozofija nas priprema za život.
S druge strane, ona je glavni sporedni krivac zašto mnogi ljudi rade ono što ne
žele (jer posao je težak i moraš da se trudiš – ne odustaj) i jure uspeh koji
im i ne treba, jer misle i veruju da je svrha života u tome da radiš naporno i
da stičeš puno, jednostavno to svi oko tebe rade, pa kud svi tu i ti.
Najvažnija nuspojava je verovatno izgubljeno vreme, ako ste se pronašli u
prethodnoj rečenici i radite ono što nije za vas, kao i loši međuljudski odnosi
koji preterani trošak energije donosi u naš život. Ovo pričam pod uslovom da,
kao i ja, nemate neograničeni kapacitet energije plus ste obdareni vrckavim
temperamentom pa neretko zbog vašeg napornog rada stradaju oni koji to najmanje
zaslužuju.
Verujem da smo stekli sliku o prvoj filozofiji. Kao i sve drugo u životu nije
100% šit, ali nije hram u kom će se moja deca klečeći moliti, definitivno.
Filozofija poslovnog zadovoljstva
2. Kada sam išao u muzičku školu bilo mi je preteško da vežbam 6h dnevno. Sa
druge strane, odlično mi je išlo pisanje blog postova. Volim i jedno i drugo,
ali s obzirom da mi je pisanje išlo dosta lakše, shvatio sam da time treba da
se bavim. Predstavnik filozofije: Mark Manson, knjiga „The subtle art of not
giving a fuck“.
sam gledao je rekao da se baš mučio sa tim obaveznim vežbanjem od 6h dnevno,
koji je za profesionalne muzičare ili za one koji žele to da postanu neophodna
kvota. U toku svog školovanja pitao je jednog klinca, koji je bio vrlo
perspektivan (danas taj klinac ima dve Grammy nagrade, nije otkrio o kome je
reč), kako on uspeva svakog dana da vežba 6h i da li ima neku strategiju.
Klinja mu se iskezio, ne razumevši šta tačno treba da kaže pa mu je jednostavno
odgovorio da samo uzme i svira, kad god za to ima priliku. Mark je tad shvatio
da očigledno ne treba time da se bavi i prelomio je na stranu pera i mastila.
Kako sam kaže u istom tom intervjuu (Impact Theory) možda se samo nije dovoljno
potrudio, ali nije ga briga za to, jer ove probleme, za razliku od tih želi da
ima. Kada ga je host Tom pitao šta je za njega uspeh, Mark je rekao da je to
život sa problemima koje je sam izabrao, odnosno problemima koje uživa da
rešava. Baš lepo rečeno.
Za razliku od poznate filozofije čiji je predstavnik Stiven, ova Markova
filozofija je, bar za mene, do skoro bila skroz nepoznata. Nisam je probao, pa
ne mogu da kažem koje su loše i dobre strane, ali mogu da pretpostavim ili bar
da probam to da učinim. Definitivno se većina nas ne bavi onim čime želi da se
bavi, a još veća većina, starija debela sestra ove malo pre spomenute većine,
je da većina ljudi uopšte nema pojma ni šta je to, i zato ostaju na svojim
poslovima, obučeni u bele mantile dok neumorno prepisuju Tantum Verde kao lek za
svačije tegobe, čak i onima koje grlo uopšte i ne boli.
Još jedna pozitivna stvar je što opušta nogu sa gasa. Ovo je figurativno, bukvalno
bi bilo da nam pomaže malo da sjašemo sa danonoćnog rada ili pak pričanja o
poslu i problemima. Jer kada je sve kul, nema potrebe da pričaš sa drugima o
tome šta si danas radio ili šta se desilo na poslu, niti da radiš ceo dan, baš
zato što je sve kul. Ista ova filozofija će verovatno dodatno preispitati svaku
našu buduću odluku i neće nam dozvoliti da uđemo u neki posao, koliko god brze
i lake pare bile, ako baš nije to to, što je divno.
Loša strana ove filozofije je da već lenjoj omladini (da, mislim da ljudi
postaju sve lenji) servira priču kako ne treba da se cimaš, jer život je
pšenica između keca i dvojke, Pinja Kolada, i ostavinska rasprava nakon što ti
umre baba koja te je najviše volela a koju nikad nisi obišao. Drugim rečima,
poruka može biti pogrešno protumačena, u smislu da od prepreka treba bežati, a
ne rvati se sa njima.
Takođe, govori da svi potajno ili javno imamo nešto što toliko volimo da radimo
da se uprkos tome što giljamo 10h dnevno, nakon rada osećamo kao list na vetru,
dakle lagani. Opet ista zamka – ako je meni bar malo teško, ne, nije to to.
Ista ta filozofija mislim da je zaslužna za ogroman pocenat razvoda u prve dve
godine braka. Zaprepašćujuće je veliki procenat, ali da ne skrećemo sa teme…
Da ne bude da nisam rekao, Mark je više puta ponovio da njegova filozofija radi
za njega, a da svako treba da ima svoju. Uopšte nije u fazonu kao ja, da vam
radi o glavi, i ubeđuje vas kako je on najpametniji i u pravu za sve. Šalim se
(nadam se).
Ok, pa šta je zaključak? Šta ja sad treba da radim brate?
Zaključak:
Da sam ja na vašem mestu moj zaključak bi bio, i to takstavino:
– Uspeh ne mora da znači da 20 godina radim ko crnac, bez slobodnog dana, na
more ne idem, ili samo u Sutomore (isti kurac) a nakon te dve decenije ću imati
dovoljno da isplatim kredite i da školujem decu na IT akademiji i onda to je
uspeh. Sami biramo filozofiju u koju verujemo, odnosno onu kojoj se klanjamo.
Jer kad vidiš da neko sa 10 puta manje truda od tebe pravi 10 puta više novca
od tebe, nemoj posle bude nisam rekao. Evo, pa reeek’oo sam;
– Razmisli o tome šta je za tebe uspeh, a to ćeš shvatiti tako što ćeš
odgovoriti na dva jednostavna pitanja: 1) Gde ideš?; 2) Zašto tamo?;
3) Filozofija napornog rada i dugog čekanja na uspeh je propaganda, sa jedne
strane, sa druge nas uči da ostajemo pri svojoj odluci i vežbamo naše
karaktere. Ja ne bih preterivao u življenju iste, ali definitivno je ne bih ni
odbacio. Uzeo bih sok – vernost (prema odluci) i terao dalje;
4) Markove reči ne bih olako shvatio, iako se slažem da treba tražiti dok se ne
nađe ono pravo ili bar najmanje zlo (ovo važi za posao, ne i za partnere), jer
radio sam šta ne volim i radio sam šta volim, jako druga priča. Izdvojio bih 5
minuta i o tome da razmislim koje to probleme ja želim u životu, ako sam već
shvatio da ne postoji život bez njih.
Zaključak o istini:
Ne postoji istina. Postoje istine. Moja, tvoja, njegova. Ja moju pravim, kao
vajar, ali nemam je spremnu da je poput eksponata izložim pred vas da je
gledate.
No, moram da kažem da rad napreduje, shvatio sam da ne želim da radim u onoj
meri kao do sada. Imam poprilično jasnu sliku gde želim da idem, i nadam se da
ću tamo uskoro stići. Sve više postajem umerena osoba i zbog toga mi je jako
drago jer mi je baka uvek pričala da je to suština života – biti umeren u
svemu.
Tako i želim da zaključim ovaj, najduži post koji sam ikada napisao. Pustite i
Stivena i Marka, jer je istina uvek između, a odgovor je umerenost. Umerenost
ne priznaje lenjost i ne pokorava se prekovremenom radu. To bi bilo to. Hvala
na pažnji.
